Roditelji su ga davali sinovima ako bi prethodno ostajali bez novorođenčadi, što u vjekovima iza nas, nažalost, nije bilo rijetkost.
Naime, vjerovalo se da ime Strahinja “tjera zle sile” od bebe, jer u korenu ima riječ “strah”, te da će “zle sile” pobjeći od tog djeteta i ostaviti ga da preživi, prenosi Espreso.
Istorijski izvori pokazuju da se ime Strahinja na našim prostorima prvi put pominje 1322. godine.
U posljednjih desetak godina ovo muško ime jedno je od najpopularnijih muških imena u Srbiji. Roditelji koji se opredjeljuju da svom nasljedniku daju ime Strahinja vjeruju da će on biti neustrašiv, hrabar i odvažan da izađe u susret svim životnim izazovima.
Ovo prelijepo muško ime najpoznatije je po Banović Strahinji, iako nije pouzdano dokazano da je bio istorijska ličnost opjevan je u epskoj narodnoj pjesmi.
Sigurno niste savršeni, ali ovih 6 znakova pokazuju da ste dobar roditelj, čak i onda kada možda sumnjate u to.
Kada postanete roditelj, pored beskrajne i bezuslovne ljubavi prema detetu, počnete (barem ponekad) da osećate i sumnju u sebe. Većina roditelja se preispituje da li dobro vaspitava svoje naslednike, gde greši, kako da to ispravi...
Iako je to sve sasvim normalno i uobičajeno, važno je da imate na umu da niko nije savršen, te da je dovoljno da se trudite da budete što više prisutrni, dosledni i brižni. A u proceni toga koliko ste dobar roditelj mogu vam pomoći i znaci za koje stručnjaci za roditeljstvo ocenjuju da pokazuju da ste dobar roditelj, čak i kada sumnjate u to.
1. Dete slobodno izražava misli i osećanja
Ukoliko dete sa vama deli svoje strahove, snove, neke smešne situacije i priče, to je znak emocionalne sigurnosti. To ujedno pokazuje i da ima poverenja u vas, što je veoma važno.
2. Poštuje granice bez straha
Niste dobar roditelj ako uvek govorite "da", a često samo da biste izbegli dečje suze i histeriju. Kada dete poštuje granice, čak i ako se ponekad pobuni, to govori o vašoj doslednosti. Deca se osećaju sigurnije kada razumeju pravila i granice, čak i ako ih s vremena na vreme testiraju.
3. Uvek ima mesta za smeh u kući
Niko od nas nije raspoložen 24/7, ali je važno da u kući ima smeha čak i kada dođu neki teški dan. Radost je jedan od najzdravijih pokazatelja bliskosti u porodici, prenosi Telegrafi.com.
4. Razgovarate o greškama
Roditelji ne treba odmah da žure i ispravljaju svaku grešku mališana. Kada dete bez straha priznaje svoju grešku roditeljima, to pokazuje njegovu emocionalnu zrelost, ali i poverenje u roditelje. Ovakvo ponašanje znači da se greške ne kažnjavaju, već se o njima razgovara. Tako se uči odgovornosti, a ne samo poslušnosti.
5. Umete da se izvinite
Roditelji ne moraju i nisu uvek u pravu. Roditelj koji zna da kaže "izvini" uči i dete ponašanju, ali i pokazuje da ga poštuje, tj. da je poštovanje obostrano.
6. Dete se oseća voljeno
Ponekad je potrebno i da roditelji disciplinuju decu, to je nezaobilazan deo vaspitanja, ali dobar znak je ako dete zna da je voljeno čak i kada ga kaznite. Ukoliko mališan traži vaš zagrljaj ili vam se osmehuje čak i posle svađe, to pokazuje da je svesno vaše bezuslovne ljubavi, a upravo tako raste njegovo samopoštovanje.
Neke genetske bolesti se, zbog načina na koji se nasleđuju, prenose isključivo sa majki na sinove.
Neke genetske bolesti prenose se samo sa majke na sina, a to se dešava kada se bolest nasleđuje u recesivnom obrascu povezanom sa X hromozomima.
Ako majka nosi genetsku mutaciju ili promenu za koju se zna da izaziva retku bolest na jednom od svoja dva X hromozoma, a zatim je prenese na svog sina, ona zapravo prenosi retku bolest na naredne generacije.
Ovo se dešava zato što muška deca nasleđuju svoj X hromozom od majke i Y hromozom od oca. Ženska deca imaju dva X hromozoma i dobijaju po jednu kopiju od svakog roditelja.
Ako je majka nosilac genske mutacije na X hromozomu, ona ima 50% šanse da taj gen prenese na svakog sina kojeg ima. Takođe, šanse su 50% da ove iste promene vezane za promene na X hromozomu prenese i na ćerke, ali one će uglavnom biti samo nosioci tog gena (kao i majka) jer će nepromenjeni X hromozom koji dobiju od svog oca uravnotežiti mutirani, piše fdna.com.
Očevi ne mogu da prenesu genetsku bolest vezanu za X hromozom na svoje sinove.
Genetske bolesti koje se prenose sa majke na sina
Neka relativno česta genetska stanja koja se prenose sa majki na sinove su crveno-zeleno slepilo za boje i hemofilija A.
Alportov sindrom – kada se nasleđuje po X rececivnom obrascu, ova genetska bolest pogađa uglavnom muškarce. Uobičajeni simptomi uključuju anomalije oka i progresivni gubitak sluha.
Bartov sindrom – ova retka, metabolička genetska bolest je do danas dijagnostikovana kod samo 150 osoba. Glavni i najozbiljniji simptom ovog sindroma je uvećano i posledično oslabljeno srce. Očekivani životni vek može biti skraćen.
Coffin-Lowry sindrom – ova genetska bolest uključuje teške mentalne i intelektualne nedostatke kao glavne simptome. Takođe, uključuje i komplikovana zdravstvena stanja, poput problema sa srcem, rastom, vidom i sluhom.
Fabrijeva bolest – ova retka genetska bolest je lizozomalni poremećaj skladištenja, čiji simptomi se pokreću usled abnormalnog nagomilavanjem specifične vrste masti u telu. Glavni simptomi ove genetske bolesti uključuju periode bola, osip na koži i nemogućnost znojenja.
Nije svaki otac tata - ovo drugo postaju samo oni koji imaju ove četiri osobine.
Biti otac i biti tata – iako na prvu deluje isto, razlika je ogromna. Obojica idu na posao, često i na posao koji ne vole, kako bi porodica imala krov nad glavom i nešto više od osnovnog – možda časove klavira, porodični izlet ili sladoled nakon škole.
Obojica mogu da budu prisutni na utakmici ili školskom nastupu. Ali tata je više od prisutnosti – on je osećaj sigurnosti, nežnosti i podrške koji deca pamte ceo život.
Evo šta tate čini posebnim – one osobine koje deca nikad ne zaboravljaju:
Africa Studio/Shutterstock
1. Razmisli pre nego što nešto kaže
Jednostavno? Možda. Ali koliko puta ste "pregrizli" jezik pre nego što ste odgovorili detetu na ono: "Tata, šta ti misliš o ovome?" Postoji velika razlika između brutalne iskrenosti i promišljene iskrenosti. Iza pitanja često stoji želja za odobravanjem ili nada da će dete učiniti tatu ponosnim, a ne potreba za filozofskom analizom.
Studija objavljena u Infant and Child Development naglašava da je način na koji roditelji reaguju na dečja pitanja ključan za njihov osećaj sigurnosti i samopouzdanja.
2. Igra se s decom na njihovom nivou
Pravi tata ne vidi problem u tome da pije čaj sa plišanim igračkama. On će čitati onu dosadnu slikovnicu po treći put, glumeći gospodina Medu i Jednoroga kao pravi glumac. I dopustiće da mu frizuru "doteraju" dečje ruke, bez obzira na to što ga niko više ne prepoznaje.
Prema The Journal of Behavioral Development, ovakvi trenuci možda su sitni i kratki za tatu – ali za dete su to uspomene koje oblikuju poverenje i ljubav.
Mladen Zivkovic/Shutterstock
3. Daje primer ponašanjem
Tata pokazuje strpljenje i poštovanje, ne samo prema porodici, nego i prema drugim ljudima. Ne viče u saobraćaju, ne koristi decu kao oružje u sukobu s bivšom partnerkom, i ne umanjuje vrednost drugih jer se ne slažu s njim.
Prema Američkom psihološkom udruženju, upravo su ovakve situacije trenuci u kojima deca uče šta znači biti čovek. Ne znači da morate da budete savršeni, svi mi grešimo. Ali pet sekundi promišljanja pre nego što reagujete na nešto može da učini čuda.
4. Štiti svoju decu
Kad vam dete kaže da mu je neko nešto neprimereno uradio – ne počinjete rečenicu sa "sigurno si ga pogrešno shvatio". Pravi tata – sluša. Postavlja pitanja. I deluje.
Studija BMC Pediatrics pokazuje koliko je važno da deca budu shvaćena ozbiljno kad traže zaštitu. Tata detetu jasno poručuje: nisi uradio ništa loše, i učinio si pravu stvar što si mi se obratio. Deca treba da znaju da imaju pravo da postave granice i kažu "ne" – čak i kad se radi o poznatima ili članovima porodice.
rastlily/Shutterstock
Poštovanje detetovog prostora i tela ne znači nevaspitanje – to znači zdravo samopouzdanje.
Ako se, naravno, radi o ozbiljnijim situacijama – nema oklevanja. Tada se preduzimaju zvanični koraci kako bi dete bilo sigurno.
Biti otac je biološka činjenica. Biti tata – to je izbor, trud i ljubav. Otac se postaje rođenjem deteta. Tata se postaje tako što ste tu – u igri, u razgovoru, u zagrljaju kad je teško. I upravo ti trenuci, ti svakodnevni sitni izbori, ono su što deca nose sa sobom celog života.
Ako pretimo deci koja se loše ponašaju, a ono što pretimo zapravo "ode u vetar", tada se osuđujemo na neuspeh.
Vrlo je jednostavno, a i veoma važno kod vaspitanja dece - kada roditelj izgovara velike pretnje upućene detetu, a zna da ih nikada neće ispuniti, dete prestaje da pazi na svoje ponašanje i počinje da bude lukavo.
"Ako ne središ igračke, baciću ih sve u kantu za smeće!"
I onda on ili ona ne srede igračke, a vi ne bacite te iste igračke, nego ih, još bolje, sredite. I svaki put pretite sve većim i većim kaznama, posledicama. I nema veze da li ih zovemo kaznama ili posledicama, kad ih ionako – ne sprovodimo. I u jednom trenutku se sve jednostavno raspadne. Zašto? Zato što deca podjednako uče iz praznih pretnji kao i iz pravedno primenjenih posledica – samo što jedno od toga nije dobro.
Ako pretimo deci koja se loše ponašaju, a ono što pretimo zapravo "ode u vetar", tada se osuđujemo na neuspeh i ujedno potvrđujemo detetovu sumnju da se može izvući iz svake obaveze, ma šta napravilo. Svaka prazna pretnja uči dete da se može izvući bez posledice iz bilo čega. Roditelj je taj koji skreće pažnju na posledicu, a ujedno je ne sprovodi, pa tako uči decu da budu podmukla, da lažu i izbegavaju posledice lošeg ponašanja.
Problem do kog se dolazi praznim pretnjama jeste zapravo nepotpuna socijalizacija. U najboljem slučaju, dete koje je socijalizovano prihvata vrednosti koje ima i neguje roditelj. Ali što je još važnije, oni internalizuju te vrednosti, odnosno i sami ih usvajaju. Prazne pretnje na neki način ometaju taj proces budući da nekonzistentno primenjena pravila mogu da se poštuju ili ne poštuju.
Postoji nekoliko razloga zašto je to tako. Jedna od najvažnijih stvari za dete u svakom odnosu je predvidljivost. Dakle, stvari treba da funkcionišu otprilike ovako: dete zna koja su pravila i zna šta će se dogoditi ako ih ne poštuje. Prazna pretnja podrazumeva da dete zna pravila, i s vremenom, uz više praznih pretnji, nauči da se neće dogoditi ništa ako ih ne poštuje.
Predvidljivost i doslednost stvara kod deteta osećaj sigurnosti, i to sve dok roditelj postavlja razumne posledice za razumne "zločine", odnosno nudi objašnjenje za posledice koje nije samo "zato što sam ja tako rekla". U idealnom slučaju, posledice za loše ponašanje bi trebalo da budu eksplicitno objašnjene i povezane s vrednostima za koje se roditelj nada da će dete usvojiti: iskrenost, ljubaznost, integritet, sigurnost...
Dete koje vidi da se pravila sprovode dosledno, znajući da su razlozi objašnjeni i razumni, lakše će usvojiti pravila i ponašati se u skladu s njima. S druge strane, prazne pretnje udaljavaju posledice od pravih vrednosti, jer je njihov cilj da ih zaplaše, a ne informišu. Vrednost koju dete uz takav proces razvija je – izbegavanje kazne.
Kada dete posluša jer se boji nerazumnih posledica, to ne znači da će isto ponašanje uslediti i kada je daleko od roditelja. To samo znači da se plaši svojih roditelja. A to nikako nije ono što želite. To vas može dovesti do još lošijeg ponašanja deteta kad bude nešto starije.
